Full Throttle

[_baldrick]

Avanturama LucasArtsaSkoje vuku poreklo iz zlatnog doba danas pomalo zapostavljenog žanra nije potrebno nikakvo dodatno predstavljanje – kako je koja izlazila iz fabrike ovog softverskog giganta, tako je ulazila u legendu. Međutim, pored Monkey IslandaSi Sama & Maxa, Lukas je iznedrio i nekoliko zaista upečatljivih igara, koje, premda nesumnjivo uživaju status cult favouritesa, umeju da pri pomenu uzrokuju maglovit pogled zelenijih ljubitelja žanra. Zašto? Zato što, za razliku od malopre pomenutih evergrinova, naslovi poput The Diga, Looma i Full ThrottleaSnikada nisu doživeli premijeru sopstvenih retuširanih verzija ili, pak, punokrvnih nastavaka, što je uslovilo manjak planetarne prepoznatiljivosti ovih klasika nižeg reda. A crying shame.

Full ThrottleSje svetlost dana ugledao još daleke 1995. godine, time označivši početnu fazu samostalnog rada jednog od vodećih dizajnera današnjice, legendarnog Tima Šejfera (Tim Schafer), koji ne samo da se našao na čelu autorskog tima igre, već je i gotovo kompletan scenario plod isključivo njegovog rada. Ako se pitate ko je taj legendarni Šejfer, dovoljno je samo pomenuti šačicu naslova izvajanih u njegovoj režiji (Grim Fandango, Psychonauts, Brutal Legend... dovoljno li je?), pa da postane jasno o kakvoj se veličini ovde radi.

Međutim, iako je avantura sasvim solidna (pa i više od toga), Šejferu putem Full Throttlea (avaj!) ipak nije pošlo za rukom da obori bilo kakve granice, što popularnosti, što kvaliteta. Protagonista igre je simpatični mladić po imenu Ben, predvodnik bande bajkera The Polecats, koga početak igre zatiče u krajnje nezavidnom položaju – unutar zatvorenog kontejnera. Ben se u ovoj (smrdljivoj) situaciji našao posredstvom izvesnog Adrijana Ripburgera, potpredsednika firme Corley Motors (glas mu pozajmljuje Mark Hamil, poznatiji kao Luk Skajkover), koja drži monopol nad tržištem Benovih omiljenih „đavoljih pastuva“. Uz malu pomoć igrača, Ben će se bez po muke domoći svetlosti dana, premda nedovoljno brzo da osujeti hladnokrvno ubistvo čelnika pomenutog monopoliste, nesuđenog bajkera Malkolma Korlija. The Polecats, jasno, bivaju optuženi za zločin, a potom i smešteni iza rešetaka, a Benu utom ostaje samo da navuče naočare za sunce, odene svoj crni kožnjak i isporuči hell on wheels u dvorište pohlepnog Ripburgera... A ukoliko pri tom i spere ljagu sa svog imena – utoliko bolje.

Uprkos skromnim pretenzijama autora na polju originalnosti (što je u neku ruku kompliment), fabula na papiru zvuči zaista zanimljivo. No, kada čovek jednom zagrebe malo dublje ispod površine, lako dolazi do zaključka da je realizacija priče, jednom rečju, isuviše arhaična. Glavna zamerka proizlazi iz podatka da uspešan završetak igre (bez gvirenja u rešenje) iziskuje svega pet sati koncentrovanog igranja, što je u manjoj meri propust zbog toga što je to za današnje pojmove poražavajuće niska brojka. Daleko veći problem je posledica činjenice da nekoliko sati nipošto nije dovoljno da se uobliči iole smisleniji zaplet sa poštenim preokretima i likovima čije bi profilisanje u razvojnom procesu igre slovilo za nešto više od puke fusnote. Igra naprosto deluje kao svojevrsna niskokalorijska igračka pripovetka, što je po nju posebno pogubno kada se suoči sa čistokrvnim (on the road) „filmom“ poput Grim Fandanga. Premda takav koncept funkcioniše kako valja u suludim komedijama nalik na Day of the TentacleSi Monkey Island, ovde naprosto ne pije vodu.

Čitajući prethodni pasus, neupućeni čitalac bi lako mogao da etiketira igru kao nekakvu drugorazrednu avanturu. Stvari, naravno, nisu toliko crne, i to prevashodno zahvaljujući stilizovanim dijalozima koji predstavljaju spoj namerno cheesy poluozbiljnog stila sa pojedinim crnohumornim začinima (a sve to potpomognuto raspoloženom glumom celokupne ekipe), ali i postapokaliptičnoj atmosferi sa jakom aromom „Pobesnelog Maksa“ (ili, ako je vam draže, Fallouta). Elem, kada se to doda u jednačinu dobija se jedna osvežavajuće pitka vožnja. Ako ništa drugo, Full Throttleu vredi posvetiti pažnju makar zarad naglašenog stripskog vajba koji izbija iz svake pore igre.

Šejfer, vizionar kakav jeste, verovatno je predvideo budući razvoj događaja na avanturističkom tržištu, s obzirom na to da izvođenje Full ThrottleaSnajpre asocira na sveže epizodne naslove sjajnog Telltalea. To pre svega podrazumeva nimalo izazovne zagonetke koje se neretko graniče sa pukom trivijalnošću, a to se mnogima neće dopasti. No nema ni govora o objektivnoj mani – hitro rešavanje problema dodatno senči izraženu dinamičnost igre, koja je tako izvajana planski, s ciljem da igrača navede na pomisao da se ne igra, već da zapravo gleda 18+ animirani film. Iako primitivne, zagonetke svakako zaslužuju vrlo dobru ocenu budući da se malo, malo pa izdvoji neka posebno kreativna i dosad nikad viđena (nema ovde nikakvog guranja novina ispod zaključanih vrata i sličnih odavno izanđalih rešenja).

Valja pomenuti i to da se u nekoliko navrata javljaju poluarkadne deonice koje naglašavaju upotrebu malih sivih ćelija pre posezanja za refleksima. Nažalost, ove etape igre pate od poprilično nenaštimovanih kontrola, što će u velikom broju slučajeva kumovati čupanju kose (tim pre ako je igrač tvrdokorni avanturista koji u širokom luku izbegava sve ostale žanrove). Naposletku, igra boluje i od stare boljke koja „krasi“ gotovo sve avanture LucasArtsa, a to je nedostatak opcije za preskakanje dijaloga pritiskom na desni taster miša. Oh, well.

Začudo, svega dva leta stariji The Curse of Monkey IslandSgrafički dobrano šije Full Throttle, kako po pitanju pozadina i animacije kretanja, tako i na planu likova, koji su u potonjem isuviše mutni i bezlični. Ono što, međutim, posebno izdiže Benova putešestvija iz audio-vizuelnog proseka jeste odlična hard rock muzika benda „The Gone Jackals“, čiji je muzički album popunjen numerama iz igre osvanuo uporedo sa avanturom.

Na kraju, ostaje žal za propuštenom prilikom Šejfera i njegovog matičnog LucasArtsa, koji, po svoj prilici, nisu zasukali rukave kako treba i pošteno zagrejali stolicu. Da jesu, neumitno bi iznedrili dužu i zaokruženiju avanturu nakon čije odjavne špice bi igraču bilo jasno da je zaista stavio tačku na jednu organsku celinu sa glavom i repom. Doduše, beggars can’t be choosers – igra oplemenjena pametnim dijalozima upregnutim u nesvakidašnje nadahnutu atmosferu ipak nije nešto što se viđa svakog dana.

[Chupacabra]

Igrao i završio nekoliko puta, legendarna igra sa odličnom glazbom. Preporuka svakom. Pogotovo haiku rock tijekom creditsa na kraju igre

[Chupacabra]

Sorry na doublepostu, proslo dva tjedna a nitko nista

UVODNA PJESMA:

[_baldrick]

retko ko igra avanture od stalnih likova na forumu

[Chupacabra]

Nazalost, tako je. Evo ja neki dan zavrsio Sam and Max hit the road, Leisure Suit Larry i Broken Sword 2. A i Discworld 2.

[_baldrick]

ako, ako